Poštovani nagrađeni i svi drugi domaći i strani autori, uvaženi članovi Žirija, dragi gosti, predstavnici medija i poštovana festivalska publiko!

U ime osnivača, Saveta i organizatora festivala imam prijatnu dužnost da Vam se, posle pet dana i noći posvećenih najboljim domaćim i svetskim novim kratkometražnim filmovima, zahvalim, poželim zdravlja, sreću i još boljih filmova u budućnosti - hvala Vam svima u ime ovogodišnjeg Festivala i - dobrodošli na 53. Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma 2006. godine!

U nedelju 24. aprila svečanom ceremonijom dodele nagrada u Dvorani Doma omladine u 20:30 sati, završava 52. Festival dokumentarnog i kratkometražnog filma. Po završetku dodele nagrada od 22 sata u Pogonu Doma omladine, biće održan Koktel povodom završetka Festivala.

Predrag Delibašić, reditelj i profesor FDU:
- Mladi su nezadrživi!Što se, bar, talenata tiče nećemo oskudevati. O drugim stvarima, van tog konteksta, bi moglo da se govori. To je ono staro pitanje koliko se ulaže u film, u kulturu i koliko bismo mi morali i samo da se malo izmenimo u odnosu na to što radimo. Vrlo sam zadovoljan. Za sad ništa od onoga što sam video ne bih izdvajao.

Zorica Dimitrijević, AGENCIJA TANJUG:
- Veoma je dobro što je Festival međunarodni, jer imamo priliku da vidimo odličan izbor. Svi strani filmovi koje sam videla su interesantni i prosto mi je drago, imponuje to da Beograd može to da vidi. Međutim, ne znam šta se desilo, pa publike nema. Mislim da je problem u kompoziciji programa ..

 

Igor Toholj, REDITELJ, UREDNIK FILMSKOG PROGRAMA DK»Studentski grad»:
- Uz ogradu da nisam video sve filmove, primetio sam jednu tendenciju da se sve više ide na jedan marketinški, advertajzing pristup filmu. U stvari, filmovi se sada pakuju tako da imaju nekakav prezentacioni oblik, više nego što se autori bave nekakvom filmskom estetikom ili strukturom. Generalno, najinteresantniji su ovi prateći programi, jer imamo prilike da vidimo retrospektive velikih svetskih festivala ili autora.

Dimitrije Stefanović, novinar (BORBA):
- Ovogodišnji Festival je, očito, doneo niz novina koje su veoma korisne. Činjenica je da sada imamo u međunarodnom programu pokrivena četiri kontinenta. Domaći program se oslanja na već proverena imena i na studentske vežbe.

Tema filma nije autizam, on je samo pojava. Film se dešava u dva paralelna vremena, jedno je, uslovno rečeno, sadašnje vreme, i uslovno, prošlo vreme. Najteži problem bio je da pronađen pravi izbor glumca , dete koje vizuelno odaje autizam, koje ne govori, i koje je zatvoreno u neki svoj unutrašnji svet, što kamera može da registruje. Dečak je zaista autističan, kao posledica maltretiranja, odvojen je od roditelja. Uradili smo film i mislim da smo čak i u nekom medicinskom, psihijatrijskom smislu uspeli da pomognemo malom Đorđiju Krstevskom da barem malo izađe iz tog svog sveta, da napravi neki pomak. Moj pristup ovom filmu je simbolistički, ali simboli su prisutni i nisu direktni i nametljivi. Gledaoci mogu da pronađu puno simbola i da ih povežu na svoj način.
Do sada sam uradio tri kratka igrana filma, sada radim na dugometražnom igranom filmu koji ću početi da snimam petnaestog oktobra ove godine. Volim da počinjem od nule i da gradim svet.

•  Snežana Spasojević , Flying Fishes, animirani, 2004, 1' 20''
•  Branko Sujić, Moon Light, eksperimentalni, 2005, 6' 9''
•  Jelena Tvrdišić , Slatki miris naftalina, kratki igrani, 2004,18 minuta
•  Miško Milojević , Most, kratki igrani, 2004, 13' 22''
•  Bob Miloshevic, Euforia, dokumentarni, 2004, 13 minuta
•  Dragan Elčić, Svjetlost (Drita), dokumentarni, 2004, 17 minuta
•  Jelena Bešir, Ogledalo, animirani, 2005, 8 minuta
•  Maja Miloš, Si tu timažin, kratki igrani, 2004, 32 minuta
•  Petar Jovanović, Zemlja vajaje, dokumentarni, 2004, 15 minuta
•  Vladislava Vojnović, scenarista filma Princ od papira, Marko Kostić, kratki igrani, 2005, 16 minuta

Ja sam jedan od najpoznatijih nepoznatih scenarista u vom gradu. Ovo je moj hiljaditi scenario i za kratki i za celovečernji igrani film. Na neki način, ovo jeste prvi scenario, na mnogo načina nije. Radila sam za FRZ "Beograd" čim sam diplomirala, što je bilo pre 20 godina, prodala sam azne scenarije "Centar-filmu" za slavne reditelje, pokojnog Žiku Pavlovića, Mišu Radivojevića, ali ništa se od toga nije realizovalo. Jedini realizovani scenario bio je za priču "Magija" iz omnibusa "Raskršće", (priču je režirala Narcisa Darijević).
Mi smo te likove roditelja stvarali, na izvestan način, ne nalik prosečnim roditeljima, ali ipak takvim da bismo svi mogli da se žacnemo da nismo baš idealni, i što se tiče odnosa prema deci, koju ne zanemarujemo bukvalno jer sve im pružamo, ali ih možda zanemarujemo duhovno

JANKO BALJAK privodi kraju svoj prvi festival u ulozi Predsednika Saveta festivala. Kako Festival izgleda „sa druge strane“:
•  Vrlo sam zadovoljan, napravljen je dobar redosled poteza, radili smo skoro godinu dana na pripremi Festivala i potrudili se da neke krupne stvari promenimo i učvrstimo celu festivalsku priču kao internacionalni Festival. To je prilično teško, tek je druga i trbaće, sigurno, da prođe još nekoliko godina da ljudi shvate da se ovde više ne prikazuju i takmiče samo domaći filmovi Izbor je jako dobar, jer se već ove godine pokazalo da je domaća selekcija, na moju veliku sreću i oduševljenje, mnogo jača nego što je bila prošle godine. Ljudi su se malo uozbiljili, znaju da se sada takmiče sa strancima i da više nema zezanja. Ne može da se desi da neki film zaluta u zvaničan program.
•  Kada su me ljudi iz Skupštine grada pozvali da se nađem na čelu ovog Saveta, nisam mogao da odolim tom pozivu. Jer jedno je sedeti kod kuće i novinarima govoriti šta ne valja, a drugo je uzeti metlu u ruke i pospremiti , pre svega, sopstveno dvorište. Nadam se da se vidi da sam se sa entuzijazmom prihvatio ovog posla, da se to oseća po atmosfesri, da je sve malo drugačije.

Katja Šimunić je reditelj, koreograf i pisac. Jedna je od voditelja plesnog projekta Ilinkt! Višestruko je nagrađivana za svoje radio-dramske tekstove. Sub Rosa joj je prvo scenarističko-rediteljsko delo. Nikola Šimunić radi kao vajar, arhitekt i scenograf. Saradnik je na mnogim nagrađivanim arhitektonskim projektima. Opremao je naslovne strane knjiga a ima i nekoliko scenografskih zahvata. Sub Rosa je njegovo debitantsko crtačko autorsko ostvarenje u kome je jedan od animatora i ko-reditelja.
- Naš film je rađen u produkciji Zagreb filma,koji je čuvena producentska kuća. Naš film je bio, do sada na 15 festivala, što je veliki uspeh za debitantski film;od festivala u Brazilu, Sao Paolu, Rio de Žaneiru, Petrogradu, do odličnog festivala u Drami. Dobili smo i nagradu u Italiji , na festivalu SAN VITO DEI NOROMANI, za najbolji animirani film, kao i nagradu u Madridu na EXSPERIMENTAL FILM WEEK. Čini mi se da je specifičnost tog filma, upravo, izvanredna muzika hrvatske kompozitorke Dore Pejačević.

U TRAGANJU ZA FILMSKIM IZRAZOM
Šta je to što te kod fotografije toliko prvlači?
Za film je potrebna mnogo veća organizacija, ali što se tiče te neke estetike slike, to je vrlo slično, s tim što je, kontrola na samoj fotografiji mnogo veća nego na filmu.
Eksperiment je neka vrsta istraživanja koja je uvek zanimljiva, povezanost fotografije i filma. Sam eksperimentalni film nudi mnogo više mogućnosti od neke igrane ili dokumentarne forme i to je nešto gde umetnik može sam da istražuje, jer mu nisu potrebni specijalni produkcijski i organizacioni uslovi. Autori prosto ne šalju takve svoje radove na festivale, nego da se ne bave više eksperimentom kao takvim .

Na sutrašnjoj konferenciji za novinare (subota, 23. april) 52. Festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma, bićete u prilici da se upoznate sa drugom grupom domaćih autora, čiji se filmovi takmiče za nagrade Festivala. Sem njih, na konferenciji će gostovati i:
- Viktor Asliuk, autor filma Kola, Belorusija
- Igor Ivanov, autor filma Bubački, sa ekipom, Makedonija
- Katja i Nikola Šimunić, autori filma Sub Rosa, Hrvatska

•  Po završetku zvaničnog dela, planirano je i predstavljanje knjige Danice Aćimović „Dokumentarni film na televiziji, sa pozicija tematike, etike, novih tehnologija i estetike“.

Izgleda da se nismo dovoljno reklamirali, pa zbog toga ovde ljudi ne znaju ništa o ovom projektu. Profesor sam na Matematičkom fakultetu, a umetničke projekte radim paralelno. Kada sam dobila Fulbrajtovu stipendiju za matematiku, trebalo je da idem u LA, ali sam ja tražila da odem u Njujork.Oni su bili očarani time što imaju i umetnika i matematičara i naučnika u jednoj ličnosti. Imala sam deset grupnih izložbi, a tek sam posle dobila i pozive iz Beograda. Tipično naša priča,najteže je u svom selu.
•  Jedan od projekata u okviru BRISANJA je digitalna animacija iz 1995. , koja se bavi brisanjem granice između života i smrti. Brisanjem linije između ovostranog i onostranog, oduvek sam želela neki iskorak da napravim.To mi se u jednom trenutku života, nametnulo kao tema. Sve je počelo 1993., a sve se „sleglo“ u Međunarodnom kulturnom centru, kada su me pozvali da pomognem u njihovom reklamiranju. U projektu se pojavljuje i Barbika kao simbol brisanja kulture, grčko selo u Turskoj koje je potpuno napušteno, sem jednog starca koji nije želeo da ode. Moja polazna ideja je bila negativna u svemu tome, ali su umetnici u tome pronašli neke lepe priće iz brisanja i sve protumačili kao brisanje granica između ljudi, pa su se razvilae ljubavi na velikim distancama, brisanje svemirskih razdaljina...Ideja se proširila a ja sam prezadovoljna velikim odzivom.

Staffan Lamm - samouk i bez formalnog filmskog obrazovanja. Počeo je radeći sa Peterom Vajsom, a radi kao nezavisni dokumentarista, snimatelj, pisac scenarija i reditelj. Godine 1993. po vlastitom sceanriju režirao je igrani film Morfars resa/Grandpa's journey, u kome glavnu ulogu igra Maks fon Sidov. Godine 1999. snimio je kratke filmove Emma , Ruben i Sara koji su nominovani za Guldbaggen, nacionalnu filmsku nagradu Švedske.
•  Skoro četrdest godina je moj film ležao po različitim podrumima. Film je završio u bunkeru jer se bavio sudskim procesom, Raselovim sudom, a njime smo zeleli da iskažemo svoj protest povodom rata u Vijetnamu, i da osudimo američku stranu i njemu.To je bio pokušaj da na simboličan način pokažemo svetu šta se dešavalo. Nije bilo novca da u Vijetnam pošaljemo ljude koji bi na licu mesta snimili ono što se dešava; zato sam ja otišao u Stokholm da snimim ono što su, kao svedoci govorili na sudu doktori, vojni eksperti, naučnici...snimili smo 18 sati svedočenja. Ali, nestalo je novca. A i politički pritisak je bio ogroman.. Meni su bile zanimljive te nove paralele i sličnosti.
Reč je o potpuno istim situacijama bilo da je reč o Iraku, situaciji u Izraelu i Palestini.Na kraju krajeva, i bombardovanje Beograda 1999. je bilo deo te priče.

Na tradicionalnom druženju „LEBA I MASTI ZA VLADU BUNJCA“ predstavnika Festivala „Klermon Feran“, pitamo da li zna o čemu se radi?
•  Shvatam da je reč o tradicionalnom i simboličnom druženju, karakteističnom za vašu zemlju. Kada u Francuskoj dođete kod nekog na selo, domaćin vam prvo to ponudi. Međutim, ovaj vaš simbol je znak za budućnost.
Naročitu pažnju ću posvetiti upravo srpskoj produkciji, ali mogu da kažem da se mnoge stvari pomeraju na bolje ovde; počevši od ulice gde su mi ljudi mnogo vedriji i veseliji, a što se festivala tiče, samo otvaranje je bilo drugačije od jubilarnog, 50. Festivala. U svakom slučaju ste se približili nečemu što se viđa u Evropi.
Situacija u kinematografiji kod vas nije baš pozitivna (mislim na produkciju dokumentarnog i kratkometražnog filma), ali je jako slična situaciji u Istočnoj Evropi. Ljudi moraju da se bore da bi došli do rezultata.

Filmom "Uvozne vrane" osvajao je nagrade na festivalima u Motovunu, Sarajevu, bio u Tirani, Roterdamu.
Montažer i ja smo znali da radimo nešto dobro, ali verovatno nešto veoma lokalno, najšire na prostoru bivše Jugoslavije, i u zemljama bivšeg socijalističkog bloka. Prvi put u Motovunu sam shvatio da i Englezi, Francuzi, Amerikanci, Kanađani jednostavno shvataju film. Oni vide u njemu ono što je univerzalno, i lišeni su nekih 10 do 20 procenata značenja.
Budžet ovog filma bio je 100 evra i utrošen je na dva putovanja mojim kolima od Zagreba do Siska, za benzin, zatim na 3 dnevnice tonca od po 20 evra, bureci za ekipu, uz tri kasete koje je platila Akademija.
Film je zamišljen kao jedna velika metafora. Moja teorija je da je moj grad i zemlja iz koje dolazim u nekom procepu, u kojem nema identiteta. Jedan identitet se jako nasilno i u brzini menjao sa drugim. Verovatno su vrane pogodan nadomestak, surogat za, kako bi rekli u savremenoj psihoanalizi, "onog drugog". Vrane predstavljaju samo vrane u mom filmu i mislim da je i film izmontiran na vrlo eksplicitan način.

- Ovaj film traje, 16 minuta, jer je takva i forma. To je film, sav satkan od atmosfere, film koji je napravljen u ravnici. Ovaj film je rađen kao deo pratećih programa za konferencije u Subotici i Bečeju prošle godine, a odnosila se na toleranciju i zajednički život različitih verskih konfesija, odnosno ljudi koji tu žive, katolika, adventista, jevreja, pravoslavaca, kao i na tome kako oni zajedno mogu da uđu u Evropu. Ja sam se trudio da nađem neke sličnosti koje spajaju te ljude, a to je ta zemlja i nebo, jer je to ono gde oni žive i od čega ne mogu da pobegnu. Tu ima puno ćutanja, kao i u mom filmu, jer ljudi imaju potpuno drugačiju filozofiju, koja je nama skoro neshvatljiva

Na sutrašnjoj konferenciji za novinare predstaviće se i prva grupa domaćih autora, čiji se filmovi ove godine takmiče za nagrade 52. Festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma. Sem njih, na konferenciji će učestvovati i:
Boris Mitić, koji će predstaviti program "Kosovo" i DVD izdanja dokumentarnih filmova "Lepa Dijana" i "Unmik Titanik"
Dana Budisavljević, autor filma Sve pet!, Hrvatska
Staffan Lamm, autor filma Raselov Sud, Švedska
Goran Dević, autor filma Uvozne vrane, Hrvatska
Podsećamo da će pre toga u 11:30 biti održana i press konferencija povodom festivala danskog filma.

Od 1995. do 1997.godine Ali Derks je bila koordinator Festikona, obrazovnog festivala filma i videa koji se održavao svake godine u Hilversumu. Godine 1988. pokrenula je, Međunarodni festival dokumentarnog filma u Amsterdamu (IDFA ) Ali je direktor i predsednik selektorskog komiteta Fonda Jan Vrijman, zatim je i član savetodavnog komiteta amsterdamskog Filmskog festivala Amnesty International.
Učestvovala je na raznim kongresima i seminarima širom sveta, član je raznih žirija: Festival kratkog i dokumentarnog filma u Krakovu (1991), Holandskom filmskom festivalu (1994), Festival dokumentarnog filma St. Petersburg (1997),Žiri dokumentarnog filma, Kiruna/Švedska (1998), Rio de Žaneiro i Sao Paulo (1999), Sandens filmski festival (2000), Festival dokumentarnog filma o ljudskim pravima, Prag/Čikago Međunarodni festival documentarnog filma (2004).
- Moram da primetim da su filmovi iz SCG vrlo interesantni, mada moram da primetim da su pravljeni, pre svega, za ovdašnju publiku. Kao direktor i predsednik selektorskog komiteta Fonda Jan Vrijman, bila sam u prilici da u programe nekih festivala uvrstim filmove i iz Vaše zemlje ,ali bih skrenula pažnju da lokalne šale, koje često viđamo u filmovima sa ovih prostora, prosto ne razume internaionalna publika.

Program JAN FRAJMAN fondacije iz Holandije, pomaže kreativini dokumentarac u zemljama u tranziciji. Pomogli smo i nekoliko filmova iz SCG, Posebno smo izdvojili filmove LA STRADA iz Hrvatske, Damira Ćurčića i NEMA PROBLEMA iz Ćilea, koji govori o našim ljudima koji su emigrirali u Čile i tamo naišli na situaciju koju nisu očekivali.
Pomoglii smo film Borisa Mitića UMNIK TITANIK koji na autorski način govori o problemima na Kosovu, SVE PET!, Dane Budisavljević koja govori o prostitutki koja je radila porno filmove u svojoj mladosti i njenom povratku u Hrvatsku....filmove koji pre svega filmskim jezikom govore o određenoj temi. U poslednjoj rundi, pomogli smo film Vlade Perovića , čoveka koji ima izgrađen autorski stil, koji ima svoj rukopis i to je pre svega vizuelni jezik.

Stefan Arsenijević je predložio, a urednik Marjan During zaključila da je dobro da filmovi koje je nagradila Akademija, budu na programu 52. Međunarodnog festtivala kratkometrasžnog i dokumentarnog filma.
Filmove bira nezavisna komisija na 12 međunarodnih filmskih festivala, različitih i po orijentaciji i po vrstama filmova koje prikazuju: Valjadolid, Berlin, Venecija...ne mogu da pomenem svih 12. Od tih fimova, komisija bira PRI UIP, a time odabrani film biva automatski niminovan za nagradu Evropske filmske akademije. I ove godine će manifestacija biti održana 3. decembra, u Berlinu.Svake godine biramo između 12 filmova, koji će pored nominacije za nagradu , proputovti svet. Tako da bi moja poruka mogla da glasi:“ Šaljite filmove na festivale“
Koliko ste upoznati sa situacijom kod nas ?
-Znam da je ovde tradicija vrlo bogata, da na različite načine uspevate da, kroz film, pokažete koje probleme imate i kako se borite sa životom i istorijom.Nominacijom za ovu nagradu autor dobija 2000evra, i glavnu nagradu koja iznosi 10.000evra.Neke od filmova sa ovih prostora sam imala prilike da vidim na drugim festivalima. Svaki autor ima nezavisan i samo svoj jezik i pristup.

Prošle godine sam na Festivalu takođe imala film“ Fasmantagorija“ koji je dobio nagradu u Kanadi i koji je bio prikazan i u domaćoj i u stranoj konkurenciji. Ove godine sam ovde sa filmom „Slepilo“. Oduvek sam , kao umetnik, bila fascinirana unutrašnjim svetom svih nas. Našla sam spoj razmišljajući o ljudima koji ne mogu da vide spoljni svet i život, kao bi mogli više da ulažu u svoj unutrašnji svet.Razmišljući o tome kako slepi ljudi, iako ne vide, svoje misli transformišu u slike(a film je upravo takav medij), napravila sam kratku priču o mladj ženi iz Otave, Indijanki.To je pokušaj prodiranja u unutrašnji svet žene, ljudskog bića. Iako je reč o osobi sa invaliditezom, čini mi se da je njen unutrašnji svet( koji se spaja na neki način sa svetom umetnika)bogatiji od sveta ljudi koji vide.

VESNA DOVNIKOVIĆ:
-Nadam se da ću se u Beogradu sresti ASIF-om SCG, koja je jedna od najstarijih nacionalnih ASIF-inih grupa kojih u svetu ima 37 i predsednikom Nikolom Majdakom;videću kakvi su njihovi problemi, kako im ASIFA može pomoći, i jer ova organizacija ima dugu tradiciju organizovanja i učestvovanja na međunarodnim festivalima. Problem neprisutnosti animiranog filma na festivalu, doajen zagrebačke i nekada jugoslovenske animacije, Borivoj Dovniković-Boro, pažnju usmerava na autore:
-U Zagrebu još uvek se nije revitalizovala Zagrebačka škola crtanog filma, uprkos tome što već četiri godine ne postoji Akademija za animaciju. Činjenica je da nema velikih filmova koji mogu ući u svet na otvorena vrata. Sreća je da ima filmova koji nešto obećavaju. Ne treba misliti da se sve zna;nije važno samo pokretati figuru, treba predstaviti razna stanja i oživeti lik na pravi način.I znati kako je pokrenuti.  

Borivoj i Vesna Dovniković , predstavnici ASIFA
Nikola Joetze, program VIP Evropa
Olga Markova, producent iz Bugarske
Žorž Bolon, predstavnik Festivala "Klermon Feran"
Biljana Labović, selektor programa "Nova njujorška animacija"
Rada Šešić, predstavnik Fondacije "Jan Vrijman"
Natalija Gugueva, autor filma "Porodica Klovnova" (Rusija)
Marija Dzidzeva, autor filma "Lista Tonija Mandže" (Makedonija)

Sredinom aprila, stigla je vest da je Boris Mitić svojoj kolekciji međunarodnih priznanja za film PRETY DIANA , pridodao i sedmu po redu nagradu, onu sa Petog festivala filmske umetnosti Srednje i Istočne Evrope «Go east» u Visbadenu.
Možeš li da uporediš kriterijume sagledavanja savremenog dokumentranog filma kod nas i u svetu?
Kod nas se i dalje forsiraju kraće forme dokumentarca, dok se u svetu sve više snimaju dugometražni dokumentarni filmovi, jer tehnologija omogućava da se snima jako dugo a jednostavno. Zahtevi publike i producenata su takvi da se traže što kompleksnije, bogatije i zanimljivije priče, što u kratkoj formi ne može da se postigne a ni da funkcioniše. Sa druge strane, naše televizije uopšte ne prikazuju strane dugometražne dokumentarce, pa naši autori i nisu u prilici da se upoznaju sa modernim trendovima. Film UNMIK TITANIK snimio sam potuno spontano. Jedne Nove godine smučilo mi se da budem u Beogradu i otišao sam sa kamerom u Prištinu. Za jednu noć, snimio sam čitav film o klincima koji rodjeni i odrasli su u jednoj zgradi a da maltene nikada nisu izašli iz nje. U toj zgradi su nekada živeli visoki državni službenici, koji su napustili Kosovo, a u nju se uselilo stotinak Srba, bez mogućnosti da pobegnu van grada. Privremeno su se tu smestili na nekoliko dana, a ostali su skoro 4 godine, dok i ta zgrada nije napadnuta i spaljena prošlog marta.

NOVI BEOGRADSKI OTPOR

Ronald Holovej, jedan od najuglednijih evropskih filmskih kritičara a bez daljnjeg najbolji poznavalac istočno- evropske kinematografije,predsedava na naše veliko zadovoljstvo ove godine žirijem na 52. Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma.
- Kratkometražni filmovi su obično veoma interesantni a međunarodni takmičarski programi ,koje imam prilike da gledam na raznim festivalima ,su izrazito bolji nego ranijih godina. Moje posebno interesovanje su dokumetnarci i kratki igrani filmovi. Zato je festival poput ovog pravo mesto za otkrivanje novih talenata.
- Poznajem mnogo režisera u Srbiji, poput Gorana Paskaljevića, Srđana Karanovića, Gorana Markovića, Slobodana Šijana, ili Srđana Koljevića, Njih ja nazivam “režiserima novog beogradskog otpora”, zbog načina na koji nastaju njihovi filmovi. “Otpor” u njihovom slučaju označava “nezavisnost”. Mnogi režiseri u Srbiji, dok snimaju filmove, prate svoj instinkt i snimaju iz “stomaka ”, što je sjajno. To se na platnu uvek prepoznaje.I zato sam tu.

European Coordination of Film Festivals (ECFF) + Logo
European Film Academy (EFA) + Logo
United International Pictures (UIP) + Logo
Present
PROGRAM –PRI UIP( (United Internacional Picture ) koji je umetnička dirketorka Vera Vlajić nazvaala VIP EVROPA,našao se na Festivalu po preporuci beogradskog reditelja Stefana Arsenijevića, koji je 2004. godine dobio ovu nagradu a stigao nam je zahvaljući ljubaznošću gospođe Betine Svarc, iz Evoopske filmske akadmeije, čiji nismo članovi. Reč je dobitnicima nekadašnje Evropske filmske nagarde «Feliks»
Program čini dvanaest kratih filmova nagrađenih na najznačajnijim festivalima koji se održavaju tokom godine.
Ovaj program bi trebalo da ohrabri domaće autore da svoje filmove šalju na svetske festivale i da ih upozna sa tendencijama u evropskom filmu, koji neguje, pre svega, različitost.

168 filmova :: 41 zemlja :: više od 300 projekcija:
u Domu omladine, Kulturnom centru Beograda, Na Fakultetu dramskih umetnosti, u Domu kulture Studentski grad, u Kinoteci, u Domu omladine u Pančevu i posle Festivala u Kulturnom centru Novog Sada i Domu kulture u Nišu
akreditovanih novinara 160 :: stranih gostiju 27-oro
Konferencije za novinare svakog dana u 12 časova u Domu omladine
Tradicionalno sećanje na Vladu Bunjaca- 'leba i masti za Vladu Bunjca posluzicemo u 13 i 30 u četvrtak u Domu omladine , pozivamo sve kolege
Pored zvaničnih nagrada na 52. Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometraznog filma biće dodeljene i sledeće nagrade .
Nagrada jugoslovenske sekcije FIPRESCI
Nagrada "Jovan Aćin" istovremeno i Godišnja nagrada Udruženja filmskih umetnika koja se dodeljuje uz podršku Ministarstva za kulturu i RTS-a
Nagrada "Vlada Bunjac" koja se dodeljuje u čast našeg kolege, dugogodišnjeg kritičara Drugog programa Radio Beograda, filmskog scenariste i reditelja.
Ove godine kao i dosada biće dodeljena i Nagrada ASIFE- ogranka Međunarodne asocijacije filmskih animatora koju će u obliku diplome dobiti najbolji mladi animator

Naš autor Goran Radovanović osvojio je poslednjih petnaestak godina brojne nagrade u svetu a da se o tome kod nas gotovo ništa nije znalo.U tom smislu najuspešniji je bio njegov film MOJA DOMOVINA( SAMO ZA UNUTRA ŠNJU POTREBU,2000), sa osvojenih 12 nagrada. Radovanović se nije "okačio " o državne jasle nego se obraćao i klasičnim filmskim producentima u inostranstvu gde je dobijao sredstva za svoje projekte. Domaća publika videla je poslednjih 15 godina samo filmove OTPOR(FEST 2001 godina), CASTNG( 51 Beogradski festival) i SVE O MOJOJ TETKI(PILEĆI IZBORI) (FEST 2005).
Junaci vašeg najnovijeg filma PILEĆI IZBORI su autentični, to su vaši rodjaci?
Dubina doživljaja i intenzitet emocija progresivnom brzinom se povećava u susretu sa bliskim ljudima... Naravno, tu je i opasnost da se ne utopiš u sopstvenu privatnost. Ali, tu upravo leži čar dokumentarne igre, subjektivnosti i objektivnosti, privatnog i javnog, manipulacije u najboljem smislu te reči...
Kako dospevate na strane festivale i šta u vezi s tim savetujete domaćim autorima?
Uzmem kasetu ili DVD titlovanu na engleski jezik i odnesem na poštu. Bez, šale to je do sada bio moj način koji se pokazao kao izuetno uspešan.
Vodite i obuku za takozvane «peaching forume»? Zašto toga nema kod nas i sta možemo da učinimo s tim u vezi?
Niko se nije setio da ljude koji to rade pozove i kod nas. Inače, sve je jednostavno: EDN (European Documentary Network) iz Kopenhagena ima veliko iskustvo u regionu, i u Grčkoj, i u Hrvatskoj i u Bugarskoj...

Dobitnik nagrade za životno delo ovogodišnjeg 52. Festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma, gospodin Miomir Miki Stamenković, otvoriće Festival sutra uveče 20. aprila, u Dvorani Doma omladine u 20.30 sati. Nakon ceremonije otvaranja biće prikazan film "Vizije Evrope", omnibus od 25 kratkih filmova aktuelnih evropskih filmskih režisera.

Miomir Miki Stamenković, dobitnik nagrade za životno delo
Predstavnici Direkcije Festivala i Skupštine grada
Žiri Festivala (Ron Holovej, Ali Derks, Antonis Papadopulos i Marija Perović)
Predstavnici programa iranskog filma (Sudabe Babagap, Mohamed Reza Arab i Mahšid Karimi)
Predstavnici Francuskog kulturnog centra (program Remon Depardon)

Na ovogodišnjem Festivalu imaćete prilku da vidite i nekoliko dobitnika Oskara i to: za najbolji animirani film SLADOLED U NJUJORKU (SUNDAE IN NEW YORK), Džimi Piker (Jimmy Picker), 4'13'', (1983), (Program NOVA NY ANIMACIJA). Isti program nam zaključuje film Bila Plimptona...  pročitajte kompletan tekst